Reči velikog odjeka

Nataša Šaru, novinarka  studentskog web magazina Žurnalist me je zamolila da odgovorim na nekoliko pitanja o Zoranu Đinđiću njegovim retoričkim sposobnostima, nastupima … konačni tekst možete pogledati OVDE  

Kako vi ocenjujete Zorana Đinđića kao retoričara? 

Zoran Đinđić je oduvek bio sinonim za dobrog govornika. Njegova neprešusna energija se osećala uvek kada je govorio. Danas deset godina posle ubistva Zorana njegove reči i poruke su življe nego ikad i mnoge postaju jasne i onima koji ih nisu čuli ili razumeli i vremenima kada su bile izgovorene. Bio je hrabar u formulacijama i stvari je nazivao pravim imenom. On je bio odličan govornik koji je znao da motiviše i pokrene ljude. Bio je jednom rečju lider.

Šta je to u njegovim govorima bilo toliko inspirativno, pokrećujuće i vizionarski?

Njemu je uvek bilo važno da svoju misao iskaže jezgrovito, metaforično, u snažnim slikama koje su mogle da potaknu na razmišljanje svakoga ko bi hteo da se njima pozabavi, nezavisno od ideologije, obrazovanja, generacije. I ne samo na razmišljanje: njegove misli i reči su vodile u akciju, u promenu, u budućnost. Govorio je u slikama i njegove metafore se i dan danas prepričavaju i koriste. Složene i komplikovane procese i probleme objašnjavao je na jednostavan način i time ih učinio razmljivim velikom broju ljudi.

Koliko je njegova filozofska misao doprinela njegovoj retoričkoj tehnici? 

On kao vrstan intelektualac i filozof stalno je razmišljao o društvu u kom živimo i smišljao rešenja za koja je kasnije tražio podršku. Njegova filozofska misao je uvek bila osnova njegove retorike. Brzina i energija koju je unosio u svaki govor je nekada ljude i odbijala, jer nisu navikli na takav stil i način komunikacije. Sva sreća pa ih je vremenom bilo sve manje koje je on odbijao. Najvažnije je da je on bio odličan govornik koji je imao brzu misao i u svakom trenutku je znao da odgovori i preokrene tok diskusije. Bio je temeljan i uvek se prirpemao i to se iz njegovih govora i vidi.

I kakvo je vaše mišljenje o podeli javnosti po tom pitanju, gde dobar procenat ljudi smatra da je došlo do preteranog glorifikovanja lika i dela Zorana Đinđiča?

Ljudi su uvek bili podeljeni oko lika i dela Zorana Đinđića. Jedni su ga bespogovorno voleli i poštovali dok su drugi o njemu mislili sve najgore. Veliki udeo u slici o Zoranu imali su mediji ’90 tih koji su njega često satanizovali. Setimo se perioda bombardovanja i njegove lične ugroženosti kada je morao da napusti Srbiju zbog bezbednosti. 
Tek kada je ubijen ljudi su shvatili šta smo kao zemlja, a i svako od nas ponaosob, izgubili. Ko zna kakva bi bila Srbija danas da njega nije bilo, jer bez njega 5. oktobar se ne bi desio kao i naš ubrzani povratak u svet. Ostavio je trajni pečat u istoriji Srbije i nikako se ne može reći da je preterano glorifikovan. On je ostao uzor mnogima i njegov lik i delo žive svakodnevno sa nama. Upravo kroz takmičenje u “Besede u Zoranovu čast” i angažman mladih ljudi možemo reći da Zoran živi!

Natašin tekst

Filozof, govornik, reformator

Još je Aristotel za retoriku govorio kao znanju o tome kako se treba ponašati da bi se iskazala uverljivost u ono što životom zastupamo. Prvi demokratsko izabrani premijer Srbije, Zoran Đinđić svojim životom je omlitavljenu Srbiju pokušao prodrmati, a potonuli srpski narod izdići iz moralnog gliba političkih zloduha prošlosti. Na tom putu donkihotovski se borio sa vetrenjačama zarobljenim u šablon jednoličnosti i ravnodušnosti.

Zadatak je bio nerešiv sa tačke gledišta razočarane većine, koju su već četiri rata ostavila na površini ravne linije uma i duše. Zoran Đinđić, pojavio se kao neko ko je probleme svog naroda sagledavao sa strane, kao neko ko se odupreo režimskom šablonu kolektiviteta i i podaničkog običaja pognute glave.

Mnogi su Zorana Đinđića opisali kao zapadnjačkog špijuna, nemačkog čoveka, međutim, on nije bio politički čovek pod uticajem Zapada, već zapadnjak po obrazovanju i načinu razmišljanja. Njegovi pogledi sezali su izvan okvira nametnutog režima..

Međutim, Đinđić je upravo reagovao sa stanovišta revolucionarnog aktiviste, što se i moglo uvideti iz krilatice koju je često koristio: ,,Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina podržati”.

Sa druge strane, on se kao govornik na srpskoj političkoj sceni nije mogao odmah izdvojiti, i uticati jednako kao tada već afirmisani govornici,  kao što je bio Vuk Drašković u to vreme. Ciceron je to jasno objasnio rečima da se pesnik rađa, ali da se govornikom postaje. Tu je nesumnjivo vidljiv Đinđićev trud i rad, gde on od nesigurnog i nesamouverenog mladog filozofa postaje državnik sa jasnim stavom i čvrsto zacrtanim ciljevima.

Ipak, da bi se bio dobar govornik, potrebno je posedovati tri zlatna antička pravila javnog obraćanja. Prvi, po kojem govornik mora biti glasan da bi ga jednako svi čuli, Đinđić nije posedovao, jer je po prirodi bio tih čovek. Govore koje je držao prilikom protesta 1996. godine, moglo se videti koliko napinje svoje glasne žice ne bi li svoj entuzijazam i želju preneo jednako glasno. Ono drugo što mu je falilo jeste markatna pojava, izgled koji opet publiku mami na slušanje. Treće pravilo je posedovao prirodno. Bio je kratak, koncizan i efektan.  Za antrfile

Član organizacionog odbora Beseda u čast Zorana Đinđića, Miloš Đajić za govorničke osobine pokojnog premijera kaže:

,,Njemu je uvek bilo važno da svoju misao iskaže jezgrovito, metaforično, u snažnim slikama koje su mogle da postaknu na razmišljanje svakoga ko bi hteo da se njima pozabavi, nezavisno od ideologije, obrazovanja, generacije. i ne samo na razmišljanje: njegove misli i reči su vodile u akciju, u promenu, u budućnost.’’

Često je govorio uz pomoć stilskih figura, a pored metafore često je koristio i hiberbolu, alegoriju, ironiju.. što je bila prednost  u odnosu na sumorna, dugačka obrazlaganja tadašnjih političara. Njegovi čuveni govori o uspehu čoveka nastalog od upornog spermatozoida, pa i tvrdnje da su tadašnji mediji sve sagledavali sa stanovišta puža, kao i to da su političari ‘’trnove ružice’’ nisu ostali bez trzajućeg odjeka.

Đajić smatra da je Đinđić upravo uspeo da komplikovane procese i probleme tim putem objasni na veoma jednostavan način, što je bilo razumljivo velikom broju ljudi.

Prednost, koju je Zoran Đinđić takođe posedovao bila je opšta informisanost, poznavanje jezika, ogromna motivisanost, ideja i snaga. On je razumeo mentalitet ljudi kojima je pričao, što je takođe odlika dobrog govornika jer se odnosi na samokontrolu, koja po Platonu omogućava da se ne izgubi iz vida šta se želi reći, kome i gde. Česta pojava u njegovim govorima je bio u humor, ali opet onaj u okvirima samokontrole koju je posedovao. Sokrat je u Platonovom dijalogu Gorgija osuđivao upotrebu retorike za podilaženje i laskanje, jer smatra  da je njena svrha činiti ljude boljima a ne ugađati im.

To se može videti jasno na primerima premijerovih gostovanja po gradovima Srbije u okviru kampanje ,,Srbija na dobrom putu’’. Na tim tribinama, građane nije štedeo surove istine o Srbiji koja stoji na krhkim nogama, na koraku do potpune propasti. Uvek je bio spreman za komunikaciju i otvoren dijalog.

Poslanica u skupštini Srbije, a ujedno i osoba bliska Zoranu Đinđiću u vreme njegovog puta ka reformisanju Srbije, Gordana Čomić, rekla je za Žurnalist da ideje koje je on predlagao nikada nisu sadržale toliko čvrstinu, da bi onaj ko bi ih znao bolje, mogao oporeći i predložiti nešto još bolje.

,,Pozivao je na dijalog o svemu što je procenjivao da je posao koji je moguće obaviti u Srbiji – uspešno’’, izjavila je poslanica Čomić.

Besprekornost njegovog govorenja, ipak se gradila čitavih deset godina, a za efektivnost njegovog govorenja ipak je presudila i njegova ranija vokacija kao filozofa. On se upravo vodeći teorijama i idejama tzv. američkog pragmatizma ali učenja kod nemačkog filozofa Habermasa iz obija ideja u biti, okrenuo ka realnosti i traženju rešenja.

Profesorica retorike, sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Branka Jakšić Provči pravo smatra da je filozof Habermas zaslužan za njegovu odličnu retoričku potkovanost.

,,Habermasov uticaj o jednostavnosti i primeni veština u realnosti doprineli su tome da on svoje znanje odlično upotrebi za svoje političke nastupe i ciljeve’’, izjavila je Jakšić – Provči.

Miloš Đajić, takođe kaže da je njegova filozofska misao uvek bila osnova njegove retorike, a da je on kao vrstan intelektualac i filozof stalno razmišljao o društvu u kojem živimo i smišljao rešenja za koja je tražio podršku.

,,Energija koju su posedovali njegovi govori, nekada su odbijali ljude koji nisu navikli na taj način komunikacije, ali ih je vremeno bilo sve manje’’, izjavio je Đajić.

Ali, kao i sve ličnosti koje su zatresle srpsku političku scenu, i o Zoranu Đinđiću se polemisalo iz više uglova. Nakon njegove smrti, sa jedne strane, njegova ličnost je takoreći kanonizovana od stanje onih koji su poklonici njegovog lika i dela, zbog čega oni koji to ne misle tako, smatraju da se njegov lik glorifikuje iz političke koristi njegovih nekadašnjih saradnika.

 Postavlja se pitanje, da li je Srbija podložna podaničkom sindromu, pa neprestano vapi za osobom koja će je voditi, a da je tome u jednom periodu poslužio i Zoran Đinđić?

Poslanica Gordana Čomić tvrdi da Srbija ipak ‘’pati’’ od površnosti i sklonosti ka nezavršavanju poslova kao i od priklanjanja neutemeljenih stereotipa o osnovnim osobinama svog društva. Ona još smatra da to nema veze sa podaničkim mentalitetom ili voljom za odgovornim liderom, jer liderstvo je dobro, bilo da je čovek poljoprivrednik, učitelj, lekar ili novinar, a da je Đinđić bio upravo onaj produktivni lider, a ne ‘’vođa’’.

,,Neusmnjivo će uvek postojati oni koji će pokriveno ili otvoreno pokazivati netrpeljivost prema njemu lično ili prema promenama koje je za sobom nosio, i upravo takvi pričaju kako se nešto ne može uraditi zato što njega nema, a ‘’ne može’’ i njegovo ime nikada ne može stajati zajedno u rečenici, što se često smetne s uma’’, podseća Čomić.

Za dobrog govornika, po svim velikanima antičkog govorenja stoji da je upravo istina ta koja govore čini nepokolebljivim i efektnim. Ne postoji sumnja da je Đinđić poznavao sva retorka pravila, ali on je o jednako svojim delima pokrivao govorničku etičnost.

Za oporavak Srbije su ipak bile potrebne bujice reči za tzv. ‘’ubeđivanje’’ sveta. Đinđić je svojim talentom koji je prevazilazio ‘’vojevačko pripovedanje u Srba’’ pokuša upravo da taj svet ubedi da postoji nešto bolje ali da za to nešto mora doći teškim radom. Njegov govornički napredak mogao se uvideti od sitnih, iscepkanih rečenica do kolorita metafora pri prikazivanju još uvek domanovićevske Srbije, gde je narod još uvek bio oslepljen prethodnim politikama. Na tom putu je ipak bio surovo sprečen od strane onih koji su neznanje opravdavali silom .Đinđićeva jedinstvenost u govoru, energiji, motivaciji, trudu kakav je moderna Srbija tragično izgubila može se jednostavno opisati stihom iz Vergilijevog epskog dela Eneida:   ,,Ako li tad pravednog i zaslužnog čoveka vide, odmah zaćute svi, zastanu i uši naćule. A on upravlja duše rečima i srca miri.’’ Posle deset godina, Srbija i dalje ćuti, ali onda kada bi trebalo da vrišti iz sveg glasa.

 Nataša Šaru