Nema uspešnog posla bez dobrog PR-a

Često me pitaju šta su to odnosi s javnošću i sa omalovažavanjem, bez da sačekaju odgovor, odmahnu rukom i konstatuju da je to „prodavanje magle“. Pre neki dan jedan događaj mi je privukao pažnju jer sam kroz njega  i mojoj Ani objašnjavao značaj odnosa s javnošću za uspešno vođenje svakog posla.

Moja Tamara, kao i sva druga deca njenog uzrasta, ide u vrtić. To je vrtić sa kojim smo jako zadovoljni i koji bi preporučili svima. Pre nekoliko dana ja ih ujutru zovem telefonom, jer to smatram pristojnim, da im kažem da Tamara neće dolaziti sledećih 7 dana jer idemo na Žabljak. Na telefon se javila Dada, vaspitačica, jedna vrlo prijatna i nežna mlada žena. Tamara nju jako voli i nekako su se jako vezale. Kada uveče razgovaramo ko je kakav dan imao Tamara često pominje Dadu kako joj je, u za nju teškim situacijama, pomogla. Kada sam joj ja rekao da nećemo biti tu, ona mi odgovori da se onda verovatno nećemo više videti jer: „ja od ponedeljka ne radim više ovde.“ Moram priznati da sam se šokirao, jer nisam očekivao da na taj način saznam takve vesti, pogotovo što sa svima u vrtiću imam jako dobru komunikaciju. Spustio sam slušalicu i rekao mojoj Ani „Dada, od ponedeljka više ne radi u vrtiću!“.

E sad zašto ovo pišem. Taj naš razgovor koji je bio topao i ljudski jer sam joj poželeo sreću na drugom poslu i da mi je žao da se nećemo sresti… je kod mene otvorio mnoga pitanja. Kada se stvari menjaju gotovo po pravilu uvek (po)mislimo na najgore. Ko će je zameniti? Da li će je ili ga Tamara zavoleti? Kako će ta promena uticati na atmosferu i rad u vrtiću? Da li su se dešavale neke nemile scene za koje mi roditelji ne znamo? Kako sad Tamari objasniti da je Dada otišla.. i gde je otišla? … i tako milion raznih pitanja mi se vrzmalo po glavi. Svako ko ima decu zna da, bez obzira na poverenje koje ima u osoblje vrtića, svaki put po malo strepi kada dete ujutru ostavi. To su vrlo suptilni odnosi u kojima se moraju birati reči u komunikaciji, voditi računa o gestovima i ponašanju. Da su u svakom poslu neophodni dobri odnosi s javnošću pokazuje baš ovaj slučaj. OK, mi profesionalci bi ovo nazvali kriznom situacijom i delovali po naučenim procedurama. Pitanje je da li osoblje u vrtiću doživljava ovu situaciju kao kriznu ili ne tj. da li ima znanja da prepozna da ovakva situacija može uticati na njihov ugled i naše međusobne odnose?

Da sam ja na njihovom mestu ja bih ovu informaciju iskomunicirao i ne bih dozvolio da se vest da neko napušta vrtić na taj način  prenosi roditeljima. Oni očigledno nemaju ta znanja ili smatraju da to nije nešto što će poremetiti njihov odnos sa nama roditeljima jer se to već dešavalo. Ni kada je drugi vaspitač Željko otišao nisu nam ništa rekli. Da se razumemo mi imamo jako dobru komunikaciju sa njima po svim pitanjima u vezi dece, sugestija i predloga kako da nam se deca bolje i uspešnije razvijaju. E sad šta su mogli u toj situaciji da urade. Mogli su da nam napišu pismo, kojim su nam se već u nekim drugim slučajevima često obraćali. U tom pismu bi morali da nam objasne šta se dešava, koji su razlozi i šta nameravaju da urade. Trebalo bi da pretpostave sva naša dodatna pitanja i strahove i da na njih pruže adekvatne odgovore. Da su razmišljali o jeftinijoj, a bržoj reakciji mogli su da imaju bazu sa mail adresama roditelja i da nam pošalju pismo mailom. Sve u svemu nisu proaktivno delovali i evo ja posle 15 dana još uvek ne znam razloge Dadinog odlaska. I sad kada smo se vratili kada pitam Dadine koleginice zašto je otišla, one sležu ramenima i kažu rećiće Vam D… ?!? a ja se samo pitam kada?

Ovaj primer pokazuje da mnoge stvari u bilo kom poslu ili firmi, bila mala ili velika, ne mogu da se rešavaju bez dobrih odnosa s javnošću. Ovakve situacije ne može da reši ni marketing, ni dobro upravljanje … jedino tehnike i alati odnosa sa javnošću. Zato kada mi kažu da je PR prodavanje magle ispričaću im ovu priču, a vi razmislite šta su u vašem poslu situacije koje mogu ugroziti poverenje korisnika vaših usluga ili proizvoda i rešavajte ih KOMUNIKACIJOM.