Miloš Đajić Blog
Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti.. M. Selimović

Zdravstvo Srbije – prikrivena diskriminacija

Kategorija: Lično ; Datum: 15. 01. 2011. ; Autor: Miloš Đajić

Danas sam, posle više godina, opet imao priliku da se upoznam sa zdravstvenim sistemom Srbije. Moja mlađa ćerka, Tamara, razbolela se prekjuče i to se danas završilo njenim bolničkim zadržavanjem u Institutu majka i dete. Ovu njenu bolest ću pamtiti po mnogo čemu, jer su se mnoge stvari desile prvi put. Pa da počnem od samog početka. Prvo su me, po prvi put, zvali iz njenog vrtića da dođem po dete jer ima temperaturu 38C. Nakon toga ona je počela i da povraća ali to taj dan nije dugo trajalo. Prva noć je bila relativno mirna i uobičajeno smo je na svakih par sati preventivno pipkali po čelu, merili temperaturu, davali lekove … Sledeći dan od trenutka kada se probudila, povraćala je sve do 16h. Čim je prestala da povraća bilo joj je odmah mnogo bolje što sam i ja posle nekog vremena podelio sa svojim prijateljima na FB. Na žalost sledeća noć tj. sinoć je bilo pakleno. Nismo uspevali da skinemo temperaturu ispod 38C a u 03:00h je ona dostigla rekordnih 39.8 što je rekord u našoj kući. Ana (moja žena) je već tog trenutka htela da idemo u urgentni i jedva sam je smirio da je suludo ići bilogde u 3 časa ujutru. Dogovor je pao da odmah ujutru idemo u Dom zdravlja ako ne uspemo da joj spustimo temperaturu. Ujutru u 6.45h izmerili smo joj temperaturu i imala je 39.5 što je bio znak da se oblačimo i idemo kod lekara.

Zdravstvene ustanove

Dom zdravalja Zemun je u nadaleko poznatoj Šilerovoj ulici preko puta srušenih kuća Zoranovih ubica. Taša je odmah primetila ogromne količine đubreta koje se tamo divlje deponuju. Bili smo prvi pacijenti u 7.30h. Naša doktorka koja je trebalo da je dežurna nije još ni došla. Bila je tu druga doktorka kod koje smo i otišli na pregled. U međuvremenu je Tamara opet počela da povraća. Procedura nalaže da prvo merimo temperaturu što smo i učinili bez obzira što smo znali koliko ima. Toplomer pokazuje 39.3C. Doktorka koja miriše na dim od cigarete, koju je očigledno upravo ugasila (bez obzira na Zakon koji zabranjuje pušenje u zatvorenim prostorijama, a pogotovo u zdravstvenim ustanovama) sluša nas. Preslušala je Tašu, malo joj pipnula stomak i kaže ovo je za bolnicu, birajte Zemunska ili Institut. Ja kažem Institut. Napiše nam ona uput i mi odosmo u Institut. I ako nas za Institut vezuju ružne uspomene kada smo sa Milicom, bebom od 6 meseci, zamalo bili zadržani na bolničkom lečenju, idemo hrabro. Žena usput natukne kako je možda bolje da idemo kod Dr Ristića, na šta ja kažem da je to nepotrebno i da ćemo sigurno dobiti svu pažnju. Institut, pristojno sređen, vidi se da je infrastrukturno dosta uloženo ali i da se to novo ne održava baš najbolje. Sednemo i čekamo. Sestra nam traži da opet merimo temperaturu jer tako propisuje procedura. OK rekoh izmerićemo. Prolazi pola sata još nas niko ne proziva. Pre nas samo dva deteta. Kaže Ana opet ako ne počnu da rade za deset minuta kupimo se i idemo. Tamara opet povraća. Ipak nas prozvaše i dočeka nas jedna mlađa energična doktorka. Pregledala nas je i poslala na analize. Kaže rezultati gotovi za 15 minuta. Mi odemo na sprat u labaratoriju i Tamari uzmu krv iz prstića i kažu rezultati za 30 minuta. Na kraju smo rezlutate čekali 75 minuta ali dobro. Stigli rezultati ali sada nema doktorke. Kažemo sestri da je pozove, a ona kaže to nije običaj. A šta je običaj pitah ja? Ubrzo doktorka stiže, pogleda rezultate i reče da sa 32.000 leukocita ne može da nas pusti da idemo kući i tako mi se obresmo na trećem spratu na gastro enterološkom odelenju.

 

Komunikacija

Posle svega što se desilo danas, mogu reći da je ključni problem srpskog zdravstva komunikacija lekara i osoblja sa pacijentima i nepoverenje u ono što bi trebalo da se podrazumeva, a to je humanizam lekara. Nije u redu da sestra koja je Tamari vadila krv iz vene i stavljala kanilu (igla kroz koju se daje infuzija) izgovori: „Samo majke mogu da budu sa decom nikako očevi!“ jer je posledica toga bilo da su morali dva puta da joj buše venu jer je Tamara trzajući se iskrivila kanilu. Umesto da nas pita ko će da bude sa detetom, da kada vidi da majka uplakana pozove oca itd. Nakon toga još jedna izjava : „Bez roditelja mi to uvek brže i lakše obavimo.“ A ne pitate se da li je deci to brže i lakše, mislim se ja.

 

Diskriminacija

Iz današnjeg slučaja iskrslo je nekoliko sistemskih manjakovosti. Zakon kaže da roditelji ne mogu da budu sa decom i posle saznadoh da se u Novom Sadu se to primenjuje i da deca ostaju sama. Pokušaj da se u BGD Zakon izvrda završava diskriminacijom očeva. Pokušao sam danas da se stavim u cipele “samohranih“ očeva. Kako oni uspevaju da hendluju ovakve situacije? Ko bude sa njihovom decom kada očevima zabranjeno da budu pored dece u Institutu? To mora da se promeni i humanizuje. Ovim se i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može pozabaviti.

Sve u svemu meni je današnji dan pokazao da zdravstveni sistem funkcioniše ali da je jako, jako spor. Hvala svima koji su se oko nas potrudili. Iskustva sa Instituta su pozitivna ali je potrebno uložiti dodatne napore u unapređenje komunkacije sa pacijentima. Više objašnjenja i pojašnjenja, blaži i nekako ljudskiji odnos, više informacija o putu koji pacijenti treba da prođu, više vere u ljude i poverenja u institucije. To znači da se zaposleni moraju konstantno obučavati i trenirati. Ništa ne može da se desi preko noći ali bez dobre komunikacije nema unapređenja sistema.

Zdravstveni sistem Srbije će imati dobru reputaciju onda kada ne morate da razmišljate o tome da bilo koga zovete samo da biste bili sigurni da će svako od zaposlenih raditi svoj posao na najbolji mogući način.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (4 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +5 (from 5 votes)
Zdravstvo Srbije - prikrivena diskriminacija , 10.0 out of 10 based on 4 ratings
Share
Tagovi: , , ,

6 komentara

  1. Tačna dijagnoza zdravstvenog sistema u Srbiji.
    Ima još par ozbiljnih bolesti tog sistema, ali komunikacija i ODNOS prea korisnicima usluga (osiguranicima, pacijentima, LJUDIMA) je jedna od najakutnijih i hroničnih.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  2. Po meni pre svega nedostaje ljudskosti. Da toga ima bilo bi i komunikacije.
    Pored svih bolesti koje imam ja kod lekara ne idem sem kad me odnesu 🙂 Kad dodjem u ambulantu prosto se stidim što sam došla i što ih time uznemiravam. Užas!
    Obradovao si nas što je Tasi bolje. Junak je ona! Ljubim je i šaljem jedan smajlić 🙂

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  3. Meni je upalo u oči ono da bez roditelja sve obave mnogo brže! Naravno da je tako, ti svoje dete tešiš, smetaš im, ovako kad ti nisi tu, one samo rade svoj posao.

    Meni bliska žena je medecinska sestra na odeljenju jedne dečije bolnice. Propade. I neprekidno govori – da roditelji znaju gde ostavljaju decu i kako se ponašaju prema njima, nikad ih ne bi ostavili. Zbog svake prijave su joj pretili otkazom. Toliko da znaš ako bi ti ne daj boe nekad predložili da ostaviš dete. Tamo ih vezuju, ne presvlače, sva deca su promukla od plača… kad zabrljaju lažiraju bolesničke liste… i ja o ovome ne smem da pišem da bi ona sačuvala svoj posao iako znam imena, sve.

    Naravno, nije pravilo.

    Da ne dužim, pročitaj ovo

    http://www.mahlatblog.com/odgovornost

    Držite se.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  4. Имам оца Др. и ја сам када сам био мали имао исто толику температуру, чак и више ако се добро сећам 40,5.
    Никада у свом животу нисам попио ниједан антибиотик, а ево већ ми је 27.
    Сложио бих се са госпођом Веркић да недостаје људскости и та чињеница да не зависе од нас болесника ме одбија од наших болница. Неко ће рећи, па наравно када имам оца др. Но вама ћу оставити да размислите да ли је то или је свако за себе најбољи др.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  5. Nama su rekli da ne bi bilo UMESNO da muškarac bude u sobi sa drugim majkama!? Sa detetom u bolnici može, ako izuzmemo majku, ostati i tetka, baba, komšinica (…) ali ne i otac!
    Kad smo jednom prilikom, moje dete i ja, zadržane u Zemunskoj, primljeno je i dete sa kojim je ostao otac – samohrani roditelj. Cela bolnica se tri dana oduševljavala time kako on, eto, leeepo brine o detetu, kako ga pazi, presvlači, hrani; miss’im, čudo od oca! Kao da drugi očevi to ne rade… Užas!

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  6. Ljubica

    Da, ovo je ozbiljna tema o kojoj bi trebalo pricati i pricati na sav glas dok se stvari ne pocnu menjati. Mene bre obraduje kad u Domu zdravlja vidim pomak u odstampanoj nekoj krilatici o osmehu i kako to ne skodi … ili tako nesto. Osnovni problem je bas ta komunikacija, odnosno odnos. Kao da smo na suprotnim stranama. Pacijenti se zale, doktori se zale i nikom nije prijatno. Hajde da razumemo doktore da im nije lako, ali smatram da ako oni pocnu sa normalnom komunikacijom i zdravim stavom zasto su oni tu i zasto smo mi tu bice sve lakse. Pacijenti ce se lako navici na ljubaznost i prijatan prijem u takvoj situaciji. Boli me posebno kad su deca u pitanju. Drago mi je da je Tamari bolje 🙂

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)

Ostavite komentar


 

milosdjajic.com © 2012 Miloš Đajić
Sajt pažljivo skrojio MWEB
vrati se na vrh