Miloš Đajić Blog
Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti.. M. Selimović

Mani – najjužnija tačka Balkanskog poluostrva

Kategorija: Lično ; Datum: 03. 08. 2016. ; Autor: Miloš Đajić

Ove godine smo nastavili da otkrivamo Grčku. Odvažili smo se i otišli najdalje od kada putujemo porodično kolima. Ana je izabrala Peloponez kao našu destinaciju za odmor. Pripreme su trajale dugo jer je trebalo napraviti plan šta sve treba obići i videti. U odlasku smo putovali dva dana, a u povratku smo 1.400 km slistili za jedan dan. Prvi utisak je da je ovo letovanje bez mnogo stranaca i gužve, uz divno more i zanimljiva mesta.

DSC_0355

kotleti Javor Džoko

put

Kao i obično krenuli smo dosta rano i već u 6h ujutru bili na točkovima.  Auto put je sada sve duži tako da se deonice bey autoputa oko Grdelice i Vranja skraćuju. Sve to naravno olakšava i sam put. Sa natočenih 22 litre goriva planirao sam se da stignem bez problema do Makedonije. Odmah posle granice tj. kod Kumanova smo napunili rezervoar mnogo povoljnije (0.8€) Tu smo promenili evre u denare ne bi li imali neophodnih 200 denara za tri naplatne rampe kroz Makedoniju.  Sledeća stanica i ručak su naravno bili rezervisani za najbolju jagnjetinu u regionu u Mrezencima u kafani Javor Džoko. U Đevđeliji smo dopunili i potrošenih 9 litara goriva i nastavili put. Uz relativno brzi prolazak granica krenuli smo ka našoj prvoj destinaciji Delfima. Auto put od granice ka Atini ima onaj prekid kada se prođe Olimpijska regija od nekih 20 km. Ostali deo puta je bilo pravo uživanje voziti, jer skoro da i nije bilo drugih kola na putu.

Nakon Lamia-e sišli smo sa autoputa i uputili se u planine. Nekako Grčku uvek doživljavamo kao ravničarsku zbog mora i plaža ali oznake za lance kraj puta i visoki vrhovi su nas vratili u realnost da je unutrašnjost zemlje i te kako brdovita sa planinskim vrhovima preko 2000 m/nmv. Fantastična priroda kroz koju smo prolazili nas je ostavljala bez daha. Nije ni čudo da se tu u okolini puta kojim smo išli nalazi nekoliko parkova prirode. Nakon nekih 1.30h smo stigli u Delfe da čujemo šta proročica Sibila ima da nam kaže.

DSC_1754

Delfi

Delfi

Delfi se nalaze visoko u brdu, što me je iznenadilo, jer usled neznanja nisam imao pojma da se radi o, na neki način, planinskom selu. Pogled na dolinu, mesto Iteu i deo Korintskog zaliva je prekrasan i nezaboravan. Sam gradić je sladak sa mnogobrojnim kafićima, hotelima i restoranima. Svi su naravno okrenuti ka udolini i imaju divne terase sa kojih puca pogled. Bili smo smešteni u malom hotelu Aeolos sa vrlo živopisnim lobijem i ljubaznim osobljem. Raspakovali smo se i prošetali do muzeja. Ljubazna gospođa za kasom nam je omogućila da toga dana vidimo muzej, a da sutradan pogledamo arheološko nalazište.

DSC_1785

Apolonov hram

Sam muzej je fascinantan. Odiše znanjem, jer je naprosto neverovatno kako su neke stvari rekonstruisane na osnovu gomile sakupljenih minijaturnih rasutih delova. Zlatni nakit ručno rađen je prelep. Sve te građevine, ukrasi i kipovi odišu lepotom i monumentalnošću. Poptuno je fascinantno koliko je sve to sa ukusom i preciznošću rađeno, a pre toliko vekova. Tamara je non stop zapitkivala pokušavajući da poveže istoriju i današnje vreme. Inače arheološko  nalazište je od 1987. godine na UNESCOvom popisu svetske baštine.

DSC_1792

Delfi amfiteatar

Samo arheološko nalazište je jako lepo uređeno. Može se videti rekonstuisana riznica, deo Apolonovog hrama, Amfiteatar i ogroman stadion na kom bi i danas pozavidele mnoge varošice. Naravno mnogo različitog arheološkog materijala je sa strane staza kojima se ide gde svaki važniji ima svoju posebnu priču. Da podsetimo da su u Staroj Grčkoj Delfi bili smatrani za centar sveta. To su postali jer su se po legendi na tom mestu srela dva orla koje je Zevs poslao sa Olimpa na dve strane sveta. U njima je proricala Sibila i većina spomenika predstavlja poklone i nagrade za dobro proricanje sudbine.

DSC_1821

korintski kanal

Korint, Epidaurus i Nafplion

Nakon završetka razgledanja Delfija krenuli smo opet na put. Prvo mesto pred nama bio je malo selo Arachova, blizu istoimenog skijaskog centra  koji potpuno vanvremenski deluje u leto. Gondole koje stoje kao ukras na šetalištu, reklame za ski opremu i naravno oznake za početak nacionalnog parka Parnassurs. Odlučili smo da izbegnemo autoput što više ne bi li videli i taj centralni deo Grčke. Put nas je dalje vodio na Thiviu i onda smo se spustili ka jugu na Korint. Gužva na autoputu sa 6 traka koja nas je dočekala je pokazala da smo blizu Atine i da su mnogobrojni Atinjani iskoristili subotu za odlazak na neku od plaža na Peloponezu.

DSC_1826

Nafplion

Korintski kanal deluje fascinantno. Nisam imao pojma da je on delo dvojice mađarskih inženjera koji su sve osmisli i isprojektovali.  Mislim da uopšte ne može da se zamisli koliko je samo trebalo vremena da se u XIX veku iskopa kanal te dužine i dubine. Poruke ljubavi se ostavljaju i na ovom mostu a za one hrabrije moguće je skočiti bangie jump. Nismo imali sreće da dok smo bili na mostu da neki od brodova prođe kroz kanal.

Nakon toga prešli smo na Peloponez i nastavili smo autoputem ka Nafplionu. Nismo imali vremena da obiđemo i Mikenu, koja se nalazi u blizini ali ako ste u prilici iskoristite i obiđite i ovo nalazište. Nafplion je sladak  gradić sa ogromnom tvrđavom Pirgos palamidi iz vremena venecijanske republike iznad grada. Tu smo ručali u restoranu Lemone mada je po svemu sudeći za preporuku onaj koji je poslednji na kraju te ulice koja ide paralelno pored rive.

DSC_1837

Epidaurus – cepanje papira

Posle ručka smo prošetali po gradu i otišli u Epidaurus. U Epidaurusu je sve bilo u pripremama za jednu od predstava koje se igraju u okviru Atina – Epidaurus festivala. Sam amfiteatar je nevrovatan. Proveravali smo i njegovu čuvenu akustiku. Pokazalo se i pored buke mnogobrojnih zrikavaca da se cepanje papira na čuvenom kamenu na sceni čuje u poslednjem redu.

Nakon toga smo krenuli putem Gitiona gde smo trebali da odsednemo

DSC_0267

Githion

Githion

Put nas je vodio preko Tripolija i Sparte do Githiona. Githion je grad bogate istorije. Bio je feničanska, a zatim i glavna spartanska luka koja im je koristila za trgovinu. Danas je sladak, uspavani primorski gradić sa mnogobrojnim restoranima i kafeima duž čitave rive. U njemu se oseća autentična grčka atmosfera koja nije podređena turističkim zahtevima. Mnogobrojni ribarski čamci odmah upućuju i šta je najčešći posao njegovih stanovnika. Najznačajniji arheološki lokalitet u Githionu je teatar iz prvog veka.

DSC_0011

Githion

Inače Githion je smešten na obronku brda Akumaros. Mnogobrojne, dobro očuvane,  zgrade neoklasičnog stla daju jednu određenu posebnost samom mestu. Na samom kraju luke je ostrvce Kranai na kom su svetionik, divna Crkvica i muzej, a koje je povezano molom sa kopnom. Okrenuto je ka istoku pa su slika izlaska sunca lepe. Ono što je sigurno odlika ovog dela Grčke je svakodnevni vetar iz različitih pravaca, a najčešće sa Juga i Istoka.

DSC_0307

Kranai ostrvce i svetionik – svitanje

Mi smo bili smešteni, što bi kod nas rekli, u divljem naselju Mavrovuni iznad istoimene plaže u apartmenima Bello Horizonte. Za one koji vode kućne ljubimce da naju da je BH pet friendly.  Sam apartman i kuća su bili jako lepi, a osoblje koje nas je dočekalo izuzetno ljubazno.

docek

docek

Mali pokloni na početku i kraju letovanja pomogli su da se još bolje osećamo.  Apartmani su sve vreme bili popunjeni, a inače posluju samo preko neta što me je dodatno obradovalo jer potvrđuje snagu i posvećenost.

Mavrovuni plaža

Mavrovuni plaža je bila najbliža, na nekih 200 m od apartmana. Radi se o vrlo čistoj plaži sa sitnim šljunkom koja ima i peščane delove. Jako je dugačka tako da je raj za duge šetnje pored mora ili jutarnji džoging.  Na peščanim delovima su i gnezda Caretta Caretta kornjači što je za nas bilo posebno važno jer je T. stalno htela da idemo i dežuramo da vidimo da li će se male kornjače izleći.

DSC_0007

Mavrovuni

Iznad plaže je makadamski put kao i mnoštvo pansiona, dva kampa i dva resort-a. Plaža je dušu dala za letovanje sa malom decom koja još uvek spavaju tokom dana, jer ste smešteni blizu plaže možete lako do apartmana ili sobe. Nekoliko konoba koje ne naplaćuju ležaljke ukoliko kod njih kupite nešto daju mogućnost da jedete i ne pomerate se čitav dan sa plaže. Kristalno bistra topla voda  daje vam mogućnost dugog boravka i pravog uživanja u moru. Popodne su obično bili talasi pa su decojke mogle da uživaju skačući.   Za surfere i kajtere predviđen je kraj plaže gde se nalazi i surf centar. Stalni vetar daje mogućnost uživanja u jedrenju. Na plaži nema tzv. water sports tj. skutera., skijanja, padobrana… tako da su mir i tišina zagarantovani. Jedino se čuju, po koja kola, zvrčci i deca.

DSC_0028

Skutari desna plaža

Skutari

Skutari plaža se nalazi na nekih 15 km od Gitiona u jednoj jako lepoj uvali. Čitava uvala je okrenuta tako da je u zavetrini kada duvaju istočni i zapadni vetar tako da su talasi manji. Ona je u stvari podeljena na dva dela. Selo Skutari je na brdu iznad plaža i zaliva. U njemu se račva put desno i levo do dve plaže u istoj uvali. Desna plaža (kada gledate ka moru) je koloritnija i divlja. Kada se spustite čeka vas parking i divna riblja konoba i mala crkvica. Sama plaža je peščana sa velikim oblutcima rasutim po pesku. Pored konobe su i apartmani koji deluju bajkovito jer čim izađete iz njih ulazite u more.  Da biste sa desne otišli na levu plažu ili prošetajte obalom ili sedite u kola u napraviti mali krug nekih 500m. Mi smo se kupali na levoj plaži koja je urbanizovanija sa ležaljkama i lepom velikom tavernom.  Voda je izuzetno čista jedino što može da zasmeta su ravne stene na samom ulazu u vodu. Plaža je inače peskovita.

DSC_0034

Skutari leva plaža

Simos

Prvi veći izlet smo organizovali kao posetu ostrvu Elafonisons na prvom prstu Peloponeza. To je nekih 100 km udaljeno od Gitiona. Krenuli smo prelo Skale, Molaoija do Vigklafia. Tamo se ukrcavate na trajekt koji putuje 15 min i ide na svkih 30 minuta do istoimenog grada na ostrvu. Cena za nas četvoto i kola je oko 14€ (ako se dobro sećam) Već tu more ima potpuno tirkiznu i drugačiju boju.

DSC_0075

sa trajekta

Kada dođete u Elafonisos idete levo putem pored obale do plaže Simos. Postoje tri puta, jer je plaža ogromna.  Prvi je ka mestu Lefki i jednom resortu, mi smo izabrali drugi put koji vodi do Asimos plaže. Treći put je do sledeće uvale i plaže kojoj nisam zapamtio ime. Kao što piše na početku kada kročite na vreli beli pesak shvatate da ste došli u raj. Boja mora kao na Maldivima, pesak roze beo, a voda kristalno čista. Nije velika gužva uz mnogo mladog sveta koji se zabavlja.

DSC_0084

Simos

Ono što je preporuka je da se ponese boca vode jer se dešava da nestane struja pa restorani u blizini ne rade, kao i sendvič ili neke grickalice. S obzirom na to da kada smo bili nije bilo struje ja sam po ručak otišao u grad gde ima nekoliko finih taverni. Žao mi je što nismo još jednom uspeli da dođemo na ovo prekrasno mesto. More je prepuno školjki, a pogled sa poluostrva je fantstičan. Šetnja dužinom plaže i ako je vrućina prija.

DSC_0099

Simos panorama

Monemvasia

U povratku sa plaže Simos otišli smo da vidimo još jednu od atarakcija prvog prsta (polu)ostrvo Monemvasiu i presladak gradić tvrđava koji se tamo i dalje obnavlja. Monemvasiu su nazivali “Gibraltarom istoka” kao važnom lukom za čitavu Lakoniju. Radi se o ostrvu čudnog oblika jer ima visoravan na 100m/nmv. Samo ime govori o “jednom ulazu” kojim se na ostrvo može doći. Radi se o utvrđenju koje je na popisu svetske kulturne baštine UNESCO-a. To je jedno od retkih mesta tokom ovog letovanja gde smo samo sretali strane turiste.

DSC_0108

Monemvasia

U samom gradiću postoje hoteli. Kuće se obnavljaju lagano kao i sama tvrđava. Ono što je mene odmah privuklo je ideja da se slika izlazak sunca koji je sigurno fantastičan jer sunce izlazi iz mora. Sam gradić je mnogo interesantan i odiše pozitivnom atmosferom. Prepun je starih crkava, različitih filigrantskih i umetničkih radnjica, kafea i restorana. Svaki od umetnika se trudi da bude kreativniji tako da su radnjice prave male poslastice za otkrivanje.  Prošetali smo i obišli ga koliko nam je vreme dopuštalo, lutajući beskrajnim lavirintom malih uskih uličica. Sve se u gradu prenosi na rukama i kolicima tako da i obnavljanje kuća predstavlja pravi izazov. Ukoliko ste u prilici obavezno ga posetite.

DSC_0118

Monemvasia

Halikija Vata

Na Halikija Vata plažu smo došli slučajno u danu kada smo obilazili čitavo Mani poluostrvo o čemu ću pisati malo kasnije. Popuno nas je opčinio mir i pozicija plaže jer nije bilo već ustaljenog  vetra. Ono što je decojke odbilo je krupan oblutak preko koga se teško hoda kada si bos. Inače plaža je u blizini Kotronasa nekih 30 km od Gitiona (30 min). Na njoj su dve slatke kafanice, jedna sa ležaljkama druga sa stolicama i suncobranima. More je kristalno čisto samo što kada se struje nameste zna da bude malo hladnjikavo, jer se na nekim mestima mešaju slana i slatka voda tj. postoje podezemni izvori. Klopa u taverni je za svaku preporuku.

DSC_0298

Halikija Vata

Stoupa

Želeći da stignemo do Kalamate (najvećeg grada između drugog i trećeg prsta) išli smo prvo do Stoupe. Do Stoupe put vodi od Gitiona ka Aeropolisu pa zatim na sever preko prelepog zaliva gde je smešteno slatko mesto Neo Itilio i Limeni. Kada se popnete na drugu stranu zaliva krećete se kroz nekoliko slatkih mesta gde možete kupiti njihove domaće proizvode ili videti neku od mnogobrojnih prelepih crkava. Stoupa je za razliku od svih drugih plaža bila prenatrpana. To je relativno velika gradska peskovita plaža na kojoj su suncobrani i ležaljke poređani duž čitave plaže. Malo podseća na Petrovac na moru. U uglu je mala luka za čamce i punkt za izdavanje kanua, pedalina, čamaca … Celo mesto je orijentisano na plažu i nekoliko uličica se sliva ka njoj. Sreli smo veliki broj britanaca što na plaži što u kafanama. Videlo se da je blizu aerodrom u Kalamati i da oni mogu lako da stignu do Stoupe. Nekoliko odličnih kafana smo videli, a u dve na kraju plaže kod luke smo i jeli. Uz svu gužvu more je jako čisto. Van te uvale ima još nekoliko manjih plaža od kojih je najpoznatija Kalogria. Kažu da je letovanje u oblasti oko Stupe odlična kombinacija kupanja preko dana i noćnih izlazaka u diskoteke u susednom mestu Ag. Nikolaos.

DSC_0317

Stupa

Diros pećina

Diros je udaljen oko 35km od Githiona i blizu je Aeropolija. Mi smo ujutru požurili, jer iako deluje da nigde nikog nema na ključnim tačkama na kojima se okupljaju turisti uvek je neka gužva. Nismo mnogo čekali na ulaz u pećinu, a i ispred samog ulaza postoji lepo uređeno  mesto za sedenje u hladu gde možete, a i ne morate, naručiti neko pecivo, kafu ili sok. Pogled na čarobnu boju zaliva i sam gradić Diros veoma prija i opušta.

DSC_0171

Diros

Diros pećina predstavlja nezaboravan užitak vožnje čamcem u trajanju od nekih 40 minuta. Cena karte je 14€ ali vredi svakog centa. Otkrivena početkom XX veka, a za posete otvorena davne 1967. godine.  Do danas je otkriveno oko 14 kilometara pećine. Turistička tura koju prelazite je dugačka oko 1.5 km.  Prvih 1300m se vozite jezerom, a zatim ostalih 200m prelazite peške. Temperatura u pećini je negde oko 17-19C tako da je dobro da ponesete duks ili tanku jaknu. Vozi se čamcima u koja staje 8 ljudi. Gledajte da sedite u prva dva reda da biste lepo videli i fotografisali sve. Čamdžije koji vas voze vrlo su vešti i brzi tako da je za fotografisanje malo komplikovanojer se taman namestite a on več zaokrene. Inače ceo kompleks pećina je osvetljen. Stalaktiti i stalagmiti iz Diros pećine stari su hiljadama godina. Formirani su kada je more bilo mnogo niže tako da su neki ukrasi pronađeni čak i na dubini od 70 metra. Najintersantnije je da su u njoj pronađeni fosilni ostatci pantera, lavova, jelena… kao i kosti nilskih konja ?!?. Zanimljivih kamenih ukrasa i figura ima na sve strane. Neki od njih izlaze iz vode dok drugi vise sa plafona.  Dok se vozite dobro čuvajte glavu, ruke, a naročito fotoaparat, jer se čamci dosta brzo kreću i provlače kroz pećinske prolaze niskih tavanica. Na kraju posle svih utisaka shvatite da se prošli ko zna gde kroz unutrašnjost zemlje jer su izlaz i ulaz u pećinu udaljeni nekih 50m a vi ste prešli 1.5 km.

DSC_0230

Diros zaliv

Mani poluostrvo

Ako Peloponez posmatramo kao palac i tri prsta poluostrvo Mani bi bio srednji prst. Ono je najduže i na njegovom samom kraju se nalazi svetionik i to je najjužnija tačka Grčkog kopna i Balkanskog poluostrva. Na Maniu žive ponosni Manijci koji su uspeli da odbrane ovaj deo Grčke, sačuvaju svoju nezavisnost i održe jedinu slobodnu teritoriju i u vreme Otomanskog carstva. To se i u arhitekturi  da naslutiti, jer na svakom brdašcu ima poneko utvrđenje, a kuće su pravljene kao kule. Kažu da ih je po čitavom ostrvu bilo preko 800 i da su najviše imale i po 20m u visinu. Sve su bile opremljene puškarnicama, topovima, otvorima za sipanje ključale vode ili bacanje kamenja na neprijatelje. Mani nije na koridoru kojim lete avioni za Afriku, tako da svi oni koji su opterećeni kemstrejlovima mogu na miru i slobodno da letuju gledajući u čisto plavo nebo. Većina plaža kao i kafana je pet friendly.

DSC_0253

Vathia grad

Mani smo obišli tokom izleta kada smo obišli i Diros pećinu. Nakon izlaska iz pećine dočekala nas je vrućina pa smo odmah poželili da se okupamo. Mogli smo da se okupamo odmah tu u uvali ili da idete dalje u potrazi za drugim plažama što smo mi i uradili. Posle 15 km sišli smo u mesto Mezapos gde je divna plaža sa oblutkom i prirodnim hladom od litice koje je natkriljuju. Zatim smo obišli Gerolimenas gde smo i ručali. Gerolimenas je slatka uvalica i luka. Zatim smo otišli u napušteno selo Vathia. Radi se o mestu sa nekih 50 starih kamenih kuća. Na tom putu i je i poslednja pumpa za gorivo tako da natočite ukoliko nemate bar za dodatnih 200km.

DSC_0240

jedna od 800 kula

Nakon Vathia stigli smo i do Porto Kagio. Zanimljivo mestašce i poslednja luka na Maniu, koje se prostire i sa jedne i sa druge strane poluostrva koje je tu široko samo nekoliko km. Odatle ide put za Tenaro najjužnije mesto na Maniju odakle ide staza do svetionika (oko 45 min hoda) druge najjužnije tačke kontinentalne Evrope.

DSC_0255

Porto Kagio

Nas je put dalje vodio preko brda i gora do Kokale i dalje ka Kotronasu gde smo se popodne kupali na Halikija Vata plaži.

DSC_0250

Koje smo još plaže obišli

Glifada – Kada se od Ghitiona krene na severoistok ka Skali nailazi se na ogromnu divnu peščanu plažu Glifada na kojoj je nasukani brod. Na toj plaži ima mnogo gnezda od Careta Careta kornjača. Na početku plaže ima restoran.

DSC_0057

Glifada Mani

Vathi – sledeća uvala nakon Mavrovuni plaže je Vathi plaža. Nije da se ostaje ceo dan. Može kao osveženje

Lakonikos i Paganea – dve plaže male ništa naročite kada se od Skutarija nastavi ka Vati plaži. Sve je asfaltni put ali uzak pa pažljio vozite

Kotronas – gradska plaža ispod puta. Peščana.

Kokkala  i Lalloudes – Plaže sa belim oblutkom. Kokkala ima i malu luku a Lalloudes bazen sa morskom vodom u kafiću iznad plaže

Limeni – nema plaže samo mola. Jako slatko mesto

Neo Itilio – dugačka plaža u čijem su zaleđu i sportski tereni.

Sve fotke su slikane sa #XperiaZ5

za najizdržljivije čitaoce/tateljke još dva bonus linka

Neotkriveni delovi Peloponeza… (Treći deo)

http://www.putovanja.info/forum/topic/16889-mani/?page=3

i film

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 8.7/10 (6 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)
Mani - najjužnija tačka Balkanskog poluostrva, 8.7 out of 10 based on 6 ratings
Share
Tagovi: , , ,

Ostavite komentar


 

milosdjajic.com © 2012 Miloš Đajić
Sajt pažljivo skrojio MWEB
vrati se na vrh