Juče sam u okviru beogradskog karavana “Oči u oči sa Beograđanima/kama” proveo prijatnih dva sata u Obrenovcu. I ako vremenske prilike nisu bile baš naklonjene radu na ulici, ipak je bilo dovoljno ljudi koji su želeli da sa nama razgovaraju. Kandidat za predsednika opštine Obrenovac Slobodan Molerović, Maja i ja kao kandidati za narodne poslanike/ce smo deleći materijal razgovarali sa građanima/kama i podsećali na važnost izlaska na izbore jer od beograđana/ki zavisi!. Dva razgovra su mi ostala upečatljiva.
Jedna gospođa sa kojom sam razgovarao je izrazila veliku zahvalnost Draganu Đilasu zbog toga što joj je nekad… recimo 2006. godine, preko Narodne kancelarije rešio njoj tada životni problem. Narodna kancelarija je u tom trenutku bila novi mehanizam koji je bio pristupačan i efikasan i istinski je pomagao ljudima da reše svoje probleme. Lepo je kada se u ovoj atmosferi negiranja svega dobrog što je Demokratska stranka uradila, sami ljudi sete pozitivnih primera i dobrih dela. Verujem da je takvih ljudi mnogo i da će svi oni izaći 24. aprila i glasati.
Drugi razgovor se odnosio na kritiku izbornog zakonodavstva, rada političkih stranaka i pre svega odgovornosti izabranih osoba. Čovek koji kaže da su izbori važni i da su naša građanska dužnost, bio je sa druge strane veoma kivan i negativan. Iz njegovih reči sam video da on želi da učestvuje ali da ne oseća da ima bilo kakvu kontrolu, pre svega u pozivanju na odgovornost izabranih.
“Neću da ih biram i da ih plaćam, a da oni tamo kuckaju u telefon i nikada ne izađu za govornicu”.
Oko ovo rečenice se poveo razgovor, jer sam ja pokušao da mu kažem da sam se upravo iz tog razloga kandidovao da bih takvu praksu menjao. Žao mi je što nije hteo ni moj letak da uzme ali verujem da su neke izgovorene reči koje smo razmenili ostavile traga i da će uticati na to da on na izborima ne poništi dvoj listić. Očigledno je da je odavno vreme za jedan drugačiji i pravedniji izborni sistem u kom će građani imati osećaj bolje kontrole rada poslanika/ca i prava na veće učešće.
Gledajući ljude ovih dana na ulici setio sam se jedne zanimljive priče. Jednom prilikom sam na seminaru u Švedskoj čuo zanimljiv podatak da su ljudi samo određen broj sati tokom trajanja izborne kampanje spremni da odvoje vreme i poslušaju šta političari/ke nude. Neka istraživanja u USA su pokazala da je to “čitavih” 5 sati tokom trajanja zvanične kampanje. Kada radite na terenu to tačno i vidite. Vi ste taj dan tu i odvojili ste neko vreme ali ljudi negde baš tada žure, imaju druge obaveze i prioritete, prepune su im ruke kesa sa pijace/prodavnice pa ne mogu da uzmu letak, niti da zastanu da porazgovaraju, sa detetom su pa im je nezgodno, voze bicikl i samo se nasmeše … Zato je u kampanji važno ponavljanje, jer nikada ne znamo kada će ljudi imaju tih nekoliko sati kada su spremni da nas saslušaju. Internet nam u tome mnogo pomaže, jer se tu informacije konzumiraju onda kada nama odgovara.
Oči u oči sa Obrenovčanima/kama,
