Miloš Đajić Blog
Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti.. M. Selimović

Dvougao Glas Rusije

Kategorija: Intervju ; Datum: 15. 10. 2013. ; Autor: Miloš Đajić

Zahvaljujući Jovani Vukotić koja je bila đakinja Centra modernih vestina dobio sam priliku da učlestvujem u zanimljivom projektu neke vrste dvougla za Glas Rusije

Jednoj mojoj koleginici, mladić koji je hteo da se upozna, pružio je vizit-kartu na kojoj nije bilo ničega osim adrese stranice na jednoj društvenoj mreži. Devojci je bilo drago jer konačno postoji brz način da se sazna da li on na primer već ima vernu ženu i troje dece (ako, naravno, ne krije takve zanimljive informacije). U svakom slučaju društvene mreže odavno su postale deo našeg života: uz pomoć njih se komunicira, putem njih se zarađuje. Ponekad ljudi u njima gotovo žive. Grupa Black Eyed Peas imala je takve stihove: Google is my professor, Wikipedia checker. Razvijajući temu, možemo reći da su društvene mreže drugo ja, koje nekada ponovo prelazi u prvo.

O fenomenu društvenih mreža govorimo sa poznatim ruskim blogerom, putnikom i biznismenom Sergejom Doljom i Milošem Đajićem, poznatim srpskim „tviterašem“, osnivačem i direktorom „Centra modernih veština“.

Leondar Koen je pevao: I am just staying home tonight, getting lost in that hopeless little screen. Reč je, naravno, o televiziji. Ali čini se da se sve to može reći i za društvene mreže. Šta možete da kažete o fenomenu zavisnosti? Kako se on leči? I možete li sebe da nazovete zavisnikom? 

Sergej Dolja: Nesumnjivo zavisnost od društvenih mreža je bolest savremenog doba. Na primer, moja supruga kada legne da spava stavlja pored sebe telefon i noću proverava Tviter. Nažalost ili na sreću, lično nisam tako pogođen: imao sam trenutak kada pre dve-tri godine nisam mogao da živim bez čitanja novih poruka. A sada sam mnogo mirniji u tom pogledu. Planiram da putujem na Severni pol, gde ću biti dve nedelje bez interneta i bilo kakve veze. Kod mene je zavisnost prošla sama od sebe – jednostavno mi je dosadilo. Takav sam čovek: zanimam se nečim, od prilike tri godine se predajem u potpunosti tome što me interesuje, zatim počinje da mi biva dosadno i bavim se nečim novim. Sada sam našao novu zabavu – restoran koji sam napravio. Tako da mi se čini da je najbolji način lečenja- da se prebacite na nešto drugo.

Miloš Đajić: Kad god imamo neki trenutak slobodnog vremena, ne uživamo u recimo pejzažu, prirodi ili u krajnjem slučaju u gradu ili ulici u kojem živimo, već se hvatamo za mobilni telefon- da vidimo šta ima tamo u virtuelnom svetu. Sigurno je da postoji neka doza zavisnosti. Naravno, svako od nas gleda da to kontroliše i da se bori sam sa sobom, jer to je jedna „zaraza“. Ta naša potreba je kod nekih izraženija, a kod nekih manje izražena, da se nešto ne propusti ili da neku vest ne saznamo prekasno je ono što nas u stvari tera da stalno pogledavamo u telefon, da vidimo šta ima noco na mreži, na Tviteru, na portalima, itd…

Da li za sebe možete da kažete da ste u nekom smislu zavisnik?

M.Đ: Sigurno da da, imam svoju politiku što se toga tiče (smeh). Kada odem na odmor, tih 15 dana se ne dotičem Interneta. To je moja vežba, kojom sebi potvrđujem da se nisam u poptunosti „razboleo“

Da li društvene mreže očekuje sudbina gramofonskih ploča? One i dalje postoje, ali sada već za vrlo uzak krug ljudi.

Sergej Dolja: U stvari ploče su samo nosač zvuka, jednostavno sada se muzika sluša ne na pločama i diskovima, već skidaju sa interneta. Mislim da će društvene mreže živeti, ali možda u drugom formatu, pojaviće se drugi uređaji, ali teško da će same društvene mreže nestati. Zato što u savremenom svetu ljudima veoma nedostaje komunikacija.

Dobro, ali ne tako davno Fejsbuk je prilikom dodavanja nove osobe u prijatelje počeo da pita da li određenu osobu poznajete u realnom životu. Ipak, to su dva različita vida komunikacije. I ponekad se čini da kada se previše veže za internet, čovek dospe u situaciju očigledne usamljenosti: prijatelji kao da postoje, ali u praksi ih nema.

Miloš Đajić: Pretpostavljam da one koje lično poznajete da, to jest mislim da Fejsbuk pretpostavlja da će se njihove stvari više pojavljivati na vašem „tajmlajn-u“. Sa druge strane sigurno da postoji samoća i postoji osećaj da ste sa nekim svakodnevno u kontaktu, da znate šta se dešava, a da zapravo ne znate ili da tu osobu uživo niste videli mesecima.

Zavisi od čoveka do čoveka. Delim mišljenje da društvene mreže mogu mnogo da vam pomognu. Imam nekoliko ličnih iskustava, gde su mi različiti ljudi, koje upravo nisam lično poznavao, pomogli i u situacijama kada mi je bilo teško ili u situacijama kada mi je bio potreban poslovni savet.

Sergej Dolja: Veoma jasno razgraničavam realne i nerealne prijatelje: recimo, u određenim društvenim mrežama dodajem „u prijatelje“ samo one koje znam lično, u drugim, opet imam slobodniju politiku dodavanja. Recimo, zašto sam počeo da vodim svoj blog na platformi „Živi dnevnik“? Imam u životu realno oko 20 pravih prijatelja. Vratio sam se sa puta. Mogu, naravno, svakome da odem u goste, pokažem fotografije, da ispričam. Ali, mnogo lakše je da jednput napišeš o tome, a prijatelji će znati, i drugi će pročitati.

Još jedan primer – jedan moj prijatelj je sedeo na Skajpu ćuteći pred monitorom lap-topa. Prilazi mu žena, kaže – zašto ćutiš? On je viknuo – ja ćutim? Zato što je u tom trenutku uspevao da komunicira sa 7 sagovornika paralelno. Teško je reći da li ovakva usamljenost preti ljudima i da li je moguća varijanta kada ćete komunicirati samo sa onima koga lično ne poznajete. Zato što se obično komunikacija u društvenim mrežama posle izvesnog vremena pretvara u realni suret.

Mi svi odlično pamtio da kada se na aerodromu Domodedovo desio teroristički akt, prve su o tome izvestile društvene mreže – i tek onda tradicionalni mediji. Ne čini li vam se da su Tviter i Fejsbuk pretnja po već uobičajene medije? 

Sergej Dolja: Kod kuće nemam televizor. Prestao sam da ga gledam pre tri godine, zato što sam se na sve vesti pretplatio preko Tvitera: tako vesti saznaješ mnogo brže. Blogeri su mnogo operativniji od novinara: ako se nešto dešava, uvek je pored čovek sa mobilnim, a reporter treba prvo da sazna za događaj, zatim još da doputuje… I vidim da poslednjih godina društvene mreže i blogeri postepeno istiskuju novinare, zato nas novinari ne vole previše.

Miloš Đajić: Ono što sigurno vidimo je pre svega opasnost od gašenja štampanih medija, znači listova, nedeljnika i tako dalje, koji moraju pronaći načina da se prilagode današnjem vremenu, a da opet opstanu na tržištu. Sa druge strane postoji velika opasnost da ćemo, ukoliko nemamo redakcije, novinare i klasične medije, izgubiti veliki deo relevantnog sadržaja koji se danas u najvećem broju slučajeva deli putem društvenih mreža.

Nekoliko reči o „Velikom bratu“. Kako se odnosite prema tome da su društvene mreže objekat budne pažnje raznih specijalnih službi. 

Sergej Dolja: Lično u to verujem, ali ne uzbuđuje me to pošto sam čovek koji poštuje zakon. Mogu da zamislim koliko je ljudi koje prate specijalne službe, i ja tako razumem da postoje neke ključne reči po kojima oni nalaze šta može da ih zainteresuje. Ne mogu da zamislim nikakvu opasnost tog tipa za sebe, neka prate, tim pre što sam uveren da se to radi na nivou automatizma, to ne rade ljudi.

Miloš Đajić: Samim otvaranjem naloga na bilo kojoj društvenoj mreži, pristajemo na određene uslove, koje ta društvena mreža propisuje. Ono što sigurno stoji je da mi samim prisustvom na Internetu dajemo veliki broj podataka o sebi. I o tom, takozvanom digitalnom otisku, na koji možemo da utičemo, moramo da vodimo računa. Naravno, zloupotreba podataka, kriminal putem platnih kartica, je nešto čega moramo da se čuvamo, ali naprosto to zavisi od bezbednosne kulture svakog pojedinca. Ipak, nije to mnogo drugačije od običnog života, jer kada idete ulicom, ne znate šta može sve da vam se desi.

Ne otkrivajući komercijalne tajne, naravno, društvene mreže vam pomažu da zaradite u poslu kojim se bavite? 

Sergej Dolja: Da, nesumnjivo vrlo pomažu. Opet, uzmimo moj restoran: počeo sam da pišem o njemu od prve etape, savetovao se sa čitaocima, pratili su čitav proces. Na otvaranje je došlo 300 ljudi, samo 180 je moglo da uđe. Sada tamo često dolaze moji čitaoci.

Miloš Đajić: Posredno da, zato što je veći broj ljudi čuo za to što radim. Zahvaljujući društvenim mrežama sam promovisao ono što sam do sada radio. No, ipak to je stizalo do većeg broja ljudi. Komentari i mogućnost da pitate učesnike, doprineli su tome da budem angažovan. Ne živim samo od toga i nije mi to najvažnije na svetu. Ali mogu da primetim da u poslednje dve godine imam više ponuda, koje sam ranije dobijao preko organizacije, a sada me i ljudi koji me ne poznaju lično kontaktiraju.

Na internetu je sve više samo veoma kratkih saopštenja, linkova ili kao u slučaju sa Instagramom – jednostavno se postavljaju fotografije. Posledice su sledeće: pad pismenosti i u celini pad nivoa tekstovne komunikacije. Da li se slažete?

Miloš Đajić: Saglasan sam, postoji velika opasnost za sve jezike sveta, jer naprosto tehnologija nas tera da budemo brzi i kratki. Ono što sigurno stoji kao savet – je da knjige bilo u štampanoj, bilo u elektronskoj formi, ne smeju biti zaboravljene. Ali izgradnja veštine da se u malo reči kaže suština onoga što hoćemo, a uz to i na najbolji i najlepši način je nešto što može da nas podstakne!

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)
Share
Tagovi: , ,

Ostavite komentar


 

milosdjajic.com © 2012 Miloš Đajić
Sajt pažljivo skrojio MWEB
vrati se na vrh