Miloš Đajić Blog
Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti.. M. Selimović

Danas je 1. maj

Kategorija: Demokratska stranka, Socijaldemokratija ; Datum: 01. 05. 2011. ; Autor: Miloš Đajić

Evo sedim za kompom i gledam u oblačno nebo i slušam kišicu čekajući da se ukućani probude pa da idemo u goste kod Aninih roditelja. Juče su mnogi na time line-u pokrenuli temu načina proslave 1. maja. Često razmišljam o našem društvu i solidarnosti koja se izgubila u vremenu ratova, tranzicije i svih današnjih strahova. Ove tri godine krize koja, više ili manje, utiče na svakog od nas, postaju naročito problematične, jer se svi sve više okrećemo sami sebi, ne obraćajući pažnju na ljude (društvo) oko nas. Na sreću mi koji smo na Twitteru imamo osećaj brige jedni za druge bez obzira odakle dolazimo i da li smo se ikada sreli. To je ono što me često uveseli kao i uvek aktuelna pesma radu.

Pre svega želim da se podsetimo zašto se uopšte slavi 1. maj. Stotine hiljada članova radničke organizaciјe (sindikata) „Vitezovi Rada“ izašli su 1. maјa 1886. godine na ulice da bi zahtevali osmočasovno radno vreme. Čikago јe bio centar tog pokreta. Nakon tih demonstraciјa koje su bile mirne, 3 maja je policija reagovala i što bi današnjim rečnikom rekli upotrebila neprimerenu silu i ubila 4 člana sindikata. kao reakcija na brutalnost policije 4. maja su se desili poznati tragični događaјi na Trgu Heјmarket (Haymarket) kada je, na kraju protesta, od bačene bombe poginulo 7 i ranjeno 67 policajaca. Država je reagovala i uhapsila osmoro anarhista koji su nakon toga osuđeni na smrt bez da im je dokazana krivica. Oni pogubljeni novembra 1887. Tada je 250.000 radnika izašlo na ulice da oda počast onima koji su pogubljeni zbog svojih reči, a ne dela.

Na Prvom kongresu Sociјalističke internacionale 1889. godine, u znak sećanja na tragične događaјe iz 1886. godine, odlučeno јe:

Prvi maј јe zaјednički praznik svih zemalja, na koјima radnička klasa treba da manifestuјe јedinstvo svoјih zahteva i svoјu klasnu solidarnost

Od tada se svake godine 1. maј obeležava kao dan međunarodne radničke solidarnosti i to pre svega u vidu demonstracija.Taј dan bi trebalo da se koristi da se šira јavnost upozna sa problemima koji tište radnike.

E sad dolazimo do situacije u Srbiji 2011. godine, gde ne postoji nikakav dogovor (konsenzus) i gde osnovne solidarnosti u društvu nema. Čak su i sindikati ????  opet odustali od organizovanog obeležavanja 1. maja. Ranka Savić, predsednica ASNS je juče objašnjavala kako vlada apatija u društvu pa nema svrhe izvoditi par hiljada ljudi na ulicu. Ili milion ili ništa dodajem ja uz pitanje, a šta su uradili da bi došli do tog miliona. Sindikati kod nas su tek posebna priča. Da ne grešim dušu najavljen je nekakav protest neka tri pojedinačna mala sindikata. Videćemo šta će od toga da bude.

Osim sindikata videćemo koje će se i socijaldemokratske stranke setiti. Videh da je SDU dao oglas u novinama, za LSV, SPS, SDPS nemam pojma. Znam da moja Demokratska neće ništa raditi i to me uvek rastuži. Godinama u nazad predlažem da se povodom obeležavanja  značajnih međunarodnih dana organizuju mini kampanje.  OK, znam da je teško vreme ali razgovor sa ljudima uvek može da pomogne.

Kao što već rekoh taj dan bi trebalo da se obeležava da se šira javnost upozna sa problemima zaposlenih. E sad da li radnici u Srbiji danas imaju problema? Imaju i te kako! Ko su uopšte radnici u Srbiji i imamo li mi uopšte radničku klasu? Da li u Srbiji i ako je praznik i neradni dan danas neki, u pre svega privatnim kompanijama, moraju da rade? Mnoga pitanja postoje, a malo je odgovora. E tu dolazimo i do stanja društva gde danas u državi Srbiji, zaposleni u uslužnim i trgovačkim kompanijama su na žalost primorani da rade. Čak su se neke od tih kompanija i javno oglasile da će biti otvorene sve vreme trajanja praznika i to puno radno vreme što znači do npr. Rodić radi do 22h?! I umesto da  protestvujemo, obeležavamo, pritiskamo, tražimo, informišemo, odmaramo… neki od nas moraju da rade u danu kada niko neće ići u kupovinu, jer je sve već kupio što mu je potrebno ili je bar trebalo da kupi!!!

Da li i kako možemo doći do takvog stupnja solidarnosti da bar 1. maja niko ne radi (osim naravno službi koje moraju biti angažovane kao što su dežurne bolnice, vatrogasci, policija …)?

Opet se vraćam na moj prozor i tmurno jutro oko vrhova solitera preko puta. Razmišljam o tome kako ni ja nisam ništa učinio da se 1. maj adekvatno obeleži i kako se zbog toga loše osećam. Nadam se da ću neke sledeće godine princeze voditi na neko dešavanje povodom 1. maja, a ne u goste, izlet, krkanje…. Bez obzira na ružno vreme i na svest da time nikome neću pomoći ja danas nikako neću ići u kupovinu, nemojte ni vi!

“Postoji više načina da se neko ubije.
Može se nekome zabiti nož u trbuh,
Nekome oduzeti hleb od usta,
Nekoga od bolesti ne izlečiti,
Nekoga strpati da živi u lošoj kući,
…Nekoga u samoubistvo naterati,
Nekoga radom izmrcvariti,
Nekoga u rat povesti itd.
Tek ponešto od svega toga je zabranjeno u našoj zemlji.”

Bertold Brecht

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 7.4/10 (12 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +8 (from 8 votes)
Danas je 1. maj, 7.4 out of 10 based on 12 ratings
Share
Tagovi: , , , , , , , , , , ,

11 komentara

  1. Da svi rade kako treba i koliko treba radnim danima pa i da razumem potrebu za proglasavanje 2. i 3. maja neradnim danima da se ljudi odmore ili ukazu na probleme radnicke klase.

    I koja je danas definicija radnicke klase? Sve je to anahrono. Lako je bilo pre 100 godina podeliti drustvo na kapitaliste, radnike, seljake i postenu inteligenciju.

    Da li sam ja radnik? Da li si ti radnik? Da li je preduzetnik radnik? Da li je kompjuter sredstvo za rad ili su to samo glodalica, presa i slicno?

    Sindikati kao organizacije su anahroni takodje. Kod nas i nemaju neku tradiciju jer sam kapitalizam nema tradiciju i zato su uglavnom i leglo korupcije ili instrument pritiska vlasti radi uspostavljanja socijalnog mira. Pa kad kamiondzije nemaju svoj sindikat onda o cemu pricamo.

    Najaktivniji sindikati su oni u javnim sluzbama. Dakle, ocigledno je da je ovde drzava gori gazda od vlasnika kapitala. Ili je u pitanju samo razmazenost radnika u javnim preduzecima koji su navikli u zadnjih 60 godina da im se sve servira jer su “njihovo velicanstvo radnicka klasa”?

    Ja sebe smatram radnikom. I kad radim za sebe i kad radim za druge.

    Smatram da su sindikati potrebni u granama privrede gde individualizam ne znaci mnogo. Rudari recimo. Oni kad izadju na ulice, sve bih im dao i pre nego kroce na trotoar. No questions asked.

    Zatvaranje prodavnica za vreme praznika? Da, 1. maj. Ne 2. i 3.

    U toj istoj Americi, gde je sve i krenulo i gde ne mozes da pomeris kontejner sa broda u luci ako sindikat ne odobri, 1. maj se ne slavi kao drzavni praznik.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +2 (from 2 votes)
  2. Dejane, hvala ti na komentarima koji su svi na mestu i doprinose upravo onome sto sam i zeleo a to je debata o svim tim pitanjima. U pravu si da je dva dana previse. To znaci da mi moramo kao drustvo definisati sta su za nas praznici i koji su to praznici koje treba slaviti. Upravo sva pitanja koja si postavio se i meni vrzmaju po glavi. Odgovore moramo naci upravo u debati, jer stalni posao je vec danas, a u bliskoj buducnosti tek, nesto sto cemo moci samo da sanjamo. prelazicemo na projektne poslove ogranicenog veka trajanja. Kako privatnike ograniciti u ekspoatisanju radnika? kako javni sektro svesti na razumnu meru?

    VN:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VN:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  3. Potpuno se slažem sa Dejanom i jako me pogađa ta kategorija “privatnici” koju pominješ. Ja sam privatnik čiji zaposleni praznuju i 02. i 03. I svi “privatnici” koje ja poznajem ponašaju se na isti način. Oni koji propisuju rad u neradne dane (što je inače i direktno kršenje Zakona o radu) nisu privatnici, jer nas bi kaznili već u sredu ujutro! Onda ti je jasno ko su oni drugi!
    Mislim da je vreme da opet SVI tražimo regularno osmočasovno radno vreme – i mi koji radimo po 15 sati i oni koji nemaju ni sat radnog vremena jer su nezaposleni!

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +1 (from 1 vote)
  4. I kako ograniciti radnike u zloupotrebi svog polozaja, recimo 🙂 Da li znas da je danas nemoguce otpustiti loseg radnika? Mora nekog da povredi ili nesto da ukrade da bi mogao legalno da ga otpustis. Kakvo je to trziste rada onda? Kako da se pravi pozitivna selekcija onda? I kako da se prave sindikati kad dobri radnici moraju da rade i svoj i posao losih? Kladim se da ce ovi losi pre na ulice da traze vece plate.

    Nas problem ovde je sto smo preskocili neke korake. Kapitalizam nam je na nivou americkog iz 1920ih a mentalni sklop i legislaturno okruzenje u kojem se desava je socijalisticko.

    Pa hajde vise da odlucimo za sta smo. Zar smo osudjeni na to da stalno budemo hibridi?

    Mislis da je svim vlasnicima kapitala bas gušt da eksploatisu radnike? Kad radnici postuju novac i rad i ideju koju “privatnik” ulozi i uzvrate radom na realizaciji istog, u firmama koje zavise od trzista trebalo bi da eksploatacije nema.

    Ali problem je sto trzista uglavnom NEMA. Velikim kapitalistima nisu potrebni radnici koji stvaraju novu vrednost i time se takmice na trzistu vec sluzbenici koji sprovode dogovoreno.

    A sluzbenike uvek mozes da nadjes. Zato je i cesta situacija da radnicima nije jasno zasto se ne ceni njihova inicijativa (obicno u prva 3 meseca zaposlenja).

    Hajde onda da prestanemo samo da sipamo vodu na vatru i da pogledamo gde je uzrok pozara i to saniramo.

    Kada se uspostavi konkurencija na svim nivoima, kada uspeh bude zavisio od trzista a ne od dogovora i monopola, onda ce se uspostaviti i trziste rada koje moze da odgovori na pitanja koja ovde postavljamo.

    Sve ostalo je zamazivanje ociju. Pravimo Svedsku a nismo ni Angoli dorasli.

    Ili da se vratimo lepo u socijalizam, bas nam je bilo fino pod Titom. Samo jos Tita da nadjemo.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +2 (from 2 votes)
  5. Ima u Plato knjižari anarho liberalno glasilo…manje od evra, a sasvim se lepo inforimišeš. Sindikati, ovako kako su sada organizovani, su stvar prošlosti. I tu se slažem sa svim dipl. filozofima kojih se ovih dana oglašavaju u medijima sa tezom daje hakovanje jedina preostala subverzija.
    Srbija odavno nije zemlja ničijih snova. Odnosno, kako kažu moji sugrađani, ima ovde svega ali ne za svakoga.
    Prvi maj – pa srećan vam 🙂

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  6. …povodom Dejanovog komentara: 1. maj jeste državni praznk zbog komunizma i Alije Sirotanovića. Postojao je kult rada, i ovo je ono što je ostalo od njega. Problem je što sa milion nezaposlenih i onih u sivoj zoni, sa dve trećine preduzeća koja uzimaju kredite za likvidnost, i sa belim štrajkom koji ovde traje otkako je počela recesija, 1. maj nema mnogo smisla.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +1 (from 1 vote)
  7. RadniČka klasa je potpuno zamrla. I ekonomski, i politički, i socijalno – ocenjuje Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS). – Sama statistika nam pokazuje da imamo samo 1,8 miliona zaposlenih, od kojih je polovina u javnim službama, državnoj administraciji… A radnička klasa, u izvornom smislu, jeste ona koja se bavi proizvodnjom. Ali, ta je struktura ljudi potpuno marginalizovana. Zato mi radničku klasu – nemamo!”

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  8. Sirotinjo spavaj, jedino je to dzabe?
    (demokratskasrbija.blogspot.com)

    Zaboravili smo izgleda pravi smisao obeležavanja 1. maja, dana rada i borbe za radnička prava, koja ultimativno vodi boljitku grupe ljudi koja izdržava sve ostale generacije. Moguće je da je razlog za takvo stanje svesti upravo u stvarnosti koja nas okružuje. Prvomajska kiša pogasila nam je roštilje, verovatno poručujući da odlazak u prirodu i druženje s prijateljima ne može da bude besplatno, dok su sindikalne organizacije pokazale da su bez trunke ideje i želje da barem na ovaj dan kada “ceo svet gleda” za nijansu podigne kredibilitet zalažući se za rešavanje bukteće problematike.
    Nezaposlenost kao jedna od najvećih društveno-ekonomskih prepreka pred srpskim društvom, polako, ali sigurno, preti da nas gurne na prag kolektivne depresije. Opšta besparica kao posledica nezaposlenosti zaustavlja pojedince na putevima ličnog napretka, a pojedinačni interesi zasnovani na materijalnom tako postaju ideali, nedostižne kategorije o kojima maštamo. Neverovatno je koliko je ushićenje osoba koje posle godina uzaludnog traganja za plaćenim poslom pronađu priliku da radom steknu zaradu, bez obzira da li je reč o mladima ili pojedincima koji su na završetku svoj radne karijere.
    Nove prilike za zapošljavanje praktično i da su minorne naspram velikog broja tranzicionih gubitika, običnih “bivših” radnika, koji su potonuli na dno društvene lestvice Srbije. Investicije, što državne, što private (inostrane), minimalne su, pa je i perspepktiva budućnosti dosta crna. Dok ne postanemo država privlačna za strani kapital, čini se da ćemo tavoriti u siromaštvu i besparici balkanske pećine nemaštine.
    Materijalni svet oko nas u kojem se sve vrti oko kapitala i gotovog novca, primorava one sa minimalnim ili nepostojećim sredstvima da sede na margini, praktično da ne učestvuju, u bilo kakvoj društvenoj delatnosti. Nemogućnost uključivanja zasnovana na bedi, a bez pravog odgovora države, jer verovatno ni ona nema pravog načina da se iskobelja iz dugogodišnjeg ciklusa opadanja privredne proizvodnje i loših (tajkunski – naivnih) privatizacija, dovela nas je tako do opšte apatije i nezainteresovanosti za socijalna kretanja. Većina nas razmišlja kako da preživi do sledećeg dana, da donese hranu na sto, plati narastajuće obaveze i obezbedi porodici i sebi prolaz do nekog srećnijeg vremena kada će da nam krene nabolje.
    Ne želim da vas razočaram, ali taj dan bez našeg angažmana nikad neće doći. Ako država ne zna šta će, a sindikati i njihove vrhuške plešu u mraku, krajnje je vreme da građanska inicijativa preuzme idejnu palicu. Tavorenje u mraku i puko preživljavanje niko od nas u mladosti nije doživljavao kao svetlu perspektivu. Sintagma “prevazilaženje apatije” zvuči kao fraza, ali od tog prizvuka se mora pobeći! Kao nosioci vlasti, mi građani Srbije, moramo da insistiramo da ovaj problem pred društvom bude prezentovan kao krucijalni. Pobogu, 77 političkih stranaka registrovano je u Republici Srbiji, a nijedan ekonomski program u poslednjih 30 godina nije, čak, bio ni nadomak zaustavljanja “ekonomske krize”. Ako konačno vlast u Srbiji, koju mi treba da izaberemo, shvati da od puke priče o Evrposkoj Uniji i Kosovu i Metohiji ne možemo da napunimo stomake, prene se i krene sistematično i planski da zaustavlja goruću nezaposlenost, krenućemo napred. Dakle, prvo predstavljanje nezaposlenosti kao glavnog problema, drugo – primoravanje političkih subjekata da osmisle realne i funkcionalne metode za rešavanje problema i treće – biranje adekvatnog modela na izborima (kao osnovnog demokratskog prava).
    Do tada demokratska Srbija će da se raduje noći kao omiljenom delu dana, jer verovali ili ne to je jedini trenutak kada guber može da bude prazan. Zato, spavaj sirotinjo, jer je valjda jedino to dzabe.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)

Ostavite komentar


 

milosdjajic.com © 2012 Miloš Đajić
Sajt pažljivo skrojio MWEB
vrati se na vrh