Miloš Đajić Blog
Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti.. M. Selimović

5. oktobar – dan na koji sam ponosan

Kategorija: Lično ; Datum: 04. 10. 2010. ; Autor: Miloš Đajić

Svako ima svoju priču o 5. oktobru.

OTPOR!

Kada se danas sećam 5. oktobra, bez obzira na 10 godina koje su protekle, u stomaku imam slično uzbuđenje koje sam osećao tih dana. Sećam se svih značajnih trenutaka tog dana i gde sam bio i šta sam radio i sa kim sam bio. Bio sam kao i mnogi drugi član OTPOR!-a i bio zadužen, zajedno sa Igorom, Nenadom …  za internet kampanju. Naš zadatak je bio da ažuriramo sajt i forum, komuniciramo mailom sa svima koji su nam se obraćali i postavljamo najnovije vesti o mnogobrojnim hapšenjima. Entuzijazam koji smo imali i obim posla koji smo u radili shvatio sam nekoliko godina kasnije kada sam sa Necom (Nenadom Konstantinovićem) razgovarao o uključenju u političku stranku OTPOR!. Sećam se i danas njegovih reči: „au, brate ala si ti mrzeo Miloševića, kada si sve to radio!“. Nikada nisam postao član političke stranke OTPOR! Za mene je ta priča bila gotova upravo 5. oktobra. Nikada posle nisam otišao više ni do prostorija u Knezu. O tome koliko sam stvari naučio tokom tih godinu i nešto dana shvatio sam tek mnogo kasnije kada su Srdja, Andrej i Sloba izdali knjigu „Nenasilna borba u 50 tačaka“. Zaboli me ponekad što današnji mladi nisu spremni da ulože energiju u promene. Nekako imam osećaj da svi čekamo da neko drugi dođe i donese obećane  i toliko željene promene.

Zoran

5. oktobra ne bi bilo bez  Zorana Đinđića (najveći car). To znaju svi koji su i najmanjim promilom svoje energije u njemu učestvovali. Davno sam imao tezu da je Vuksa (Slobodan Vuksanović) pobedio na izborima u DS februara 2000 – te ko zna kada bi smo ikada smenili Slobu. On ne bi bio kadar to da izvede. Zoran je bio jedini spreman da sve učini, čak i na svoju štetu ali da pomeri stvari unapred. Izborio se za zemlju u kojoj se više ne krade na izborima. Bio je brz i to sam jako voleo kod njega.  O celokupnoj strategiji i njenim elementima smo dosta toga saznali tek posle njegovog ubistva kroz intervju sa Vesnom Mališić. Maestralan je bio. Priznajem imao sam kao i mnogi tada mnoge zamerke na njegov rad,  jer nismo, kao je to Žarko Korać jednom rekao: „mogli da sagledamo celu sliku već samo detalje“. Bavili smo se time ko je išao u Majami da uči engleski , ko mu je savetnik i da li ima dovoljno škole… a on je vukao i radio. Bio je vredan. Što je najvažnije bio je spreman da se žrtvuje i sve da podnese zarad višeg cilja. To je ono što nam danas fali.  

Kada podvučemo crtu

Bilo bi lepo da svako od nas podvuče crtu šta je učinio za sebe i za zemlju u poslednjih deset godina. Znam da neko mora biti kriv zato što nam je ostao gorak ukus i zato što su naše nade izneverene, ali ade da počnemo od sebe.  Ako bih pričao o sebi i ovih deset godina jako mnogo lepih stvari se desilo. Oženio sam se, dobio princezice, upoznao mnogo divnih ljudi, nastavio da radim na Akademiji, podigao sa saradnicima CMV, postao priznat širom Srbije, kao jugonostalgičar uspeo da mnogo radim u regionu…

Da li sam razočaran? i jesam i nisam. Svestan sam da je moglo  mnogo, mnogo, mnogo,  mnogo bolje  ali i da smo zaboravili šta nam se sve u ovih deset godina desilo. Ubistvo Zorana, čudne Vlade, stalne svađe, manjak znanja, lenjost, kohabitacija, loši modeli, malo hrabrosti kod elite, mnogobrojni izbori, odlazak Crne Gore, loš Ustav (protiv koga sam glasao), nekoliko situacija u kojima smo mogli kao društvo sve da poništimo i vratimo se skroz u nazad, … Ako me pitate da li sam očekivao više, onda moram priznati da jesam. I to mnogo, mnogo  više. Očekivao sam da 2010 budemo u EU…. očekivao sam da postoji iskrena volja za Evropom, da postoji hrabrost da se zločinci uhapse i da se zemlja menja, da postoji ideološko profilisanje stranaka, da ne bude „sjaši Murta da uzjaše Kurta“, da učimo i radimo na sebi kao što je to Zoran činio… ostaje ono turobno „Ako Srbija stane?“ koje nas evo već 8 godina prati. Sve u svemu ja danas razmišljam da li smo kadri da u sledećih 10 godina ubrzamo stvari, da ne dozvolimo da Srbija stane.  Postavimo svako sebi životne ciljeve. Ja sam ih postavio. Voleo bih da doktoriram, da naučim bolje engleski da mogu da držim trenige i na engleskom, da kao društvo budemo solidarniji i bolji,  da napišem još neku knjigu o političkim kampanjama… (voleo bih i treće dete ali nemojte to da kažete mojoj ženi). Jedino uz jasne  ciljeve možemo doći do boljitka. Ovu zemlju, kako to neko reče mogu menjati samo ljudi koji u njoj žive. Ja sam uprkos svemu ponosan na 5. oktobar

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 8.7/10 (32 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +2 (from 8 votes)
5. oktobar - dan na koji sam ponosan, 8.7 out of 10 based on 32 ratings
Share
Tagovi: , ,

10 komentara

  1. Tako je. Zemlju cine ljudi i dokle god se mi sami ne promenimo, nista se nece samo od sebe promeniti.
    5. oktobra sam imala 14. godina i tada sam bila jako ponosna na sebe sto sam bila na licu mesta. Iako nezrela, ali svesna zelje za promenom, za boljitkom. Sada, kao zrelija, sam jos ponosnija. I na sebe i na 5.oktobar.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +1 (from 3 votes)
  2. Dan na koji sam ponosan, +1. Svim malim cinicima uprkos, dan kada smo zaista napravili ogromnu promenu. Ma koliko da je lako ili fensi relativizovati je iz danasnje perspektive.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -1 (from 3 votes)
  3. Srbija odavno stala, poslednjih par godina se samo ukopavamo. 🙂

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 2 votes)
  4. Kako je ovo veliki datum! Vazno je i to sto se desavalo u godinama posle, ali 5.10.2000. treba da se slavi kao dan kada je narod uspeo da se okupi i pokaze svoju snagu.
    Ja sam trenutno u Sloveniji gde sa super ljudima pisem istoriju koja ce osvetliti obraz ovim prostorima koji su poznati uglavnom po nekim glupostima. Od nedelje cemo imati prvog crnog gradonacelnika jednog grada na Balkanu. 🙂 Jednog dobrog i kompetentnog coveka.
    Medjutim, volela bih da sam danas u Srbiji, sa prijateljima sa kojima sam prezivela vreme i pre i posle 5.10.2000. godine.
    Hiljadu puta sam sebi rekla: ”Milice, budalo, u koga ti bre verujes??” i hiljadu i jedan put uhvatila sebe kako mislim da su ljudi u Srbiji bolji i pametniji i da mogu da imaju bolju drzavu.
    Evo…hiljadu i dva puta.. 🙂

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 5.0/5 (2 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +2 (from 2 votes)
  5. Jedno si samo zaboravio – mi mislimo da se otvorenost inonstranstvu manifestuje u smešnom mešanju našeg jezika sa engleskim, umesto u prihvatanju nekih pravila, navika i osobina. Ako to izuzmemo, tekst je fantastičan. Ovo za jasne ciljeve bi trebalo da bude postulat – ništa drugo nas posle silnih gubitaka i razočaranja ne može održati u životu tako kao jasni ciljevi.

    I nadam se da ga tvoja žena nije videla. S druge strane, ko ne bi hteo tri mala anđela?

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  6. nice post. thanks.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)
  7. Ponosan? Da. Ali ne samo na 5. oktobar, nego na deceniju borbe srpskog naroda, odnosno građana Srbije. Treba biti ponosan što je Srbija jedina zemlja koja se u vreme ratova borila za MIR. Niko, ni Hrvatska, ni BiH, ni SLovenija… nije imala mirovne pokrete mladih. Niko se nije borio za mir protiv svojih krvavih Vlada, več su se svi oni borili za SEBE. Zato sam ponosan na Srbiju. I to mi je i najveći žal, što je zaboravljena borba Srbije, i ostale su samo dve struje, oni što govore: \Jadni ste, zaveli vas, ali vratićete se vi nama\… i oni što govore: \Shvatite, činili smo zločine!\ (U sredini je DS koji je onaj što se borio za SEBE pa ništa ne govore, samo grabe.) Ja, mi, Srbija, NISMO činili zločine, mi smo se sve vreme borili protiv zločina, i kako smeju da mi govore da sam zločinac, da treba \da shvatim\, da treba da \se izvinim\. Kome da se izvinim, onima koje sam svojim telom branio na beogradskim ulicama i koji me posle tuže za genocid? Onima koji govore da su Srbi zločinci, našoj Vlasti koja nas uči da ne shvatamo koliko smo loši, pa pravi najagresivniju mladu populaciju u Evropi (a kako deca da rastu kada im se 10 godina govori da su zločinci?). Bio sam ponosan na Srbiju koja se borila za mir, ali to je izbrisano. Da li je moguće da niko za ovih 10 godina nije našu borbu 90-tih prepoznao kao antiratnu? Srbija – jedina antiratna zemlja na Balkanu, i jedina označena kao zločinačka?! (Ili sam ja tih 90-tih bio slep?)Ponosan… i duboko razočaran… razočaran DS-om, na prvom mestu, oni su krivi jer su zaboravili sve u svojoj pohlepi. I sada se stvara generacija veoma agresivnih, siromašnih, očajnih ljudi. Zlo se nadvija nad Srbijom.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)

Ostavite komentar


 

milosdjajic.com © 2012 Miloš Đajić
Sajt pažljivo skrojio MWEB
vrati se na vrh